Тепавчевићево перо поново умјетнички прецизно прво оживи до физичког бола све емотивне чворове у нама па их онда катарзично развеже растављајући нас на комадиће од којих смо се скућили да бисмо преживјели. У двадесет поглавља сабијена је културолошка и историјска студија бивших људи и бившег времена, а заснована је на Великим животним причама Малих људи – носталгичном Славољубовом присјећању на дјетињство и одрастање у вољеном Сарајеву са жељом да постане пјевач; на најбољег пријатеља хармоникаша Сабрију и дјевичанску Азру, која је опчињавала све око себе – али и на положај човјека у рату и заробљеништву, у немању и нестајању, па и у климатски топлој, али туђински хладној. новој домовини. Ипак, рату, смрти, сеобама супроставља се умјетност – пјесма и пјевање, прича и причање који продужавају живот.

Проф. др Жељка Панџић